Učestalost rađanja blizanaca

Postoji konstantna stopa rađanja monozigotnih blizanaca, koja je nezavisna od rase (4 od 1000), dok incidenca za rađanje dizigotnih blizanca varira od rase do rase. Stopa rađanja blizanaca kod belaca je oko 8 od 1000, najveća je kod pripadnika afričkih naroda (oko 16 od 1000), a najniža kod Azijata (oko 4 od 1000). Nasledna predispozicija za rađanje dizigotnih blizanaca postoji u nekim porodicama, međutim, doslednost broja monozigotnih blizanaca u svim populacijama sugeriše da je postojanje identičnih blizanca slučajan događaj koji nije uslovljen naslednim faktorima.
Dramatičan porast broja dizigotnih blizanaca, kao i rađanje trojki i četvorki, posledica je razvoja novih tretmana neplodnosti, pre svega upotrebe hormona koji stimulišu ovulaciju više od jedne jajne ćelije. Ovi hormoni su razvijeni u kasnim sedamdesetim godinama XX veka. U tretmanima u kojima su sazrele jajne ćelije oplođene van tela žene, kao u slučaju IVF (In Vitro Fertilisation – veštačka oplodnja), dva ili više embriona se pažljivo vraćaju u matericu s pretpostavkom da će se bar jedan od njih uspešno razvijati. Izneneđujuće, tretmani sa ART -om (Assisted Reproduction Technologies – Pomoćne Reproduktivne Tehnike) takođe povećavaju broj MZ blizanaca, mada još uvek nije jasno na koji način. Višestruke trudnoće su visokorizične, pogotovo kada je u pitanju više od dvoje dece. Zato mnogi vodeći stručnjaci koji se bave problematikom neplodnosti preporučuju da se u jednoj intervenciji vrši transfer jednog embriona, i nikako više od dva, s obzirom na to da su postojeće tehnike povećale šansu održivosti (uspešnosti) trudnoće, a rezultat su samo jednog transfera visoko kvalitetnog embriona. Ukoliko ovo bude prihvaćeno u praksi, doći će do pada broja blizanaca (trojki, četvorki) koji se rađaju uz pomoć ART-a.

 
© 2011 MyDay Interactive